Текст: Жикица Милошевић
Искрено, име Епир нас подсећа на часове историје, и неко далеко сећање у магли. Из магле лагано израња прво име краља Пира и његове „Пирове победе“, а затим се телепортујемо преко 20 векова у будућност и долазимо до тога да је једно од најпрепознатљивијих и најпопуларнијих грчких летовалишта у српских туриста, макар у последњих 10+ година – Парга, такође у Епиру. И, за већину – то је то. Али, Епир је много више од тога. Стога, идемо у Превезу.
Фото: Жикица Милошевић
Фото: Жикица Милошевић
СИНУСОИДАЛНА ИСТОРИЈА ЕПИРА
Епирци и Тесалци су поносни људи, и сматрају себе једним од неколико „срдаца Грчке“ и њене суштине. Па ипак, туристи су фасциниранији неким „више шљаштећим“ дестинацијама. Али, из помоћ НТО Грчке (www.виситгрееце.гр) и агенције ЦК Стратегиес, кренули смо једног сунчаног мајског дана на пут у Превезу да се упознамо са скривеним бисерима грчког приморја и јонске ривијере. Заобићи ћемо Паргу и оближњу Лефкаду, о којима „сви знају све“ и загребати одмах поред, али дубље. Јер, цела западна Грчка и јонска обала себе брендирају као “Алтернативна Грчка”.
Дах Оријента. Фото: Жикица Милошевић
Старе палате на риви. Фото: Жикица Милошевић
Када смо дошли у Превезу, наравно да смо погрешно акцентуирали име града – Превéза. Али се заправо изговара као Прéвеза (Πρέβεζα) и то нас је аутоматски подсетило на словенску реч – да се нешто превезе. Заправо смо били на добром трагу – име града и јесте словенско и буквално то и значи “Превоз”, “место да се превезеш”, односно, да се пређе мореуз који даје воду Амбрацијском заливу у коме слободно пливају делфини и лете пеликани. Одмах су почеле шале: “превези ме до Превезе!“. Дословно је у 6. и 7. веку после Сеобе народа било толико Словена који су допрли до Пелопонеза, да су многи топоними у северној Грчкој и јужној Албанији, где је било највише Словена (у северној Албанији, планинској, Словени се нису насељавали јер су били равничарки ратарски народ и избегавали су сточарске крајеве, препуштајући их сточарским народима), има пуно словенских топонима. Словени који су се овде доселили били су суочени са једном од најсупериорнијих култура на свету, хеленском, односно ромејском, односно византијском (зовите то како желите, по приниципу “зови ме крчаг само ме немој разбити), и временом су се хеленизовали.
Небо, небо, плаво је. Фото: Жикица Милошевић
Но, да се вратимо у време пре Сеобе народа. У та давна времена овде су живела грчка племена (најпознатије је било племе Касопејаца) и један од најзанимљивијих и најзначајнијих ликова тог доба био је краљ Пир, који је волео да се бави војним интервенцијама на позив својих пријатеља и савезника, те је тако почео низ битака у суседној јужној Италији. Његово име би се могло превести као “Огњен”, јер “Πύρρος“ је изведено од речи „ватра, огањ“. Све ово му је донело светску славу (Ханибал га је сматрао највећим војсковођом после Александра Великог и послужио му је као инспирација за његову “војну интервенцију” на римском тлу), али и репутацију човека који после победе има велике губитке, те отуд “Пирова победа”. Али, када се мало боље загледамо у цифре, у биткама код Хераклеје и Аскулума имао је знатно мање губитке од противника, а тек је у бици код Беневентума изгубио 11.000 људи и 10 слонова, док је губитнику мањкало “само” 9.000 ратника, после чега је Пир изјавио “Још једна оваква победа и уништен сам!”. Дакле, на неки начин су га оклеветали, али остаде симбол за пропаст у победи.
Помешај ове ноћи белу и плаву. Фото: Жикица Милошевић
Ово је и прва тачка где су Римљани крочили на грчко тло да би касније освојили целу земљу и инкорпорирали целу грчку културу у своју, стварајући чувену изреку “поражени је покорио победника”, али о томе касније. У сваком случају, Превезе нема скоро уопште на мапама до 1292. а кажу да су је основале избеглице из Никопоља након што су Узи, преци данашњих Турака, похарали ову регију око 1060. И опет упадамо у мрак средњовековља, да би се исти ти Турци досетили да је на добром положају и изградили тврђаве и луке после 1477. године. Године 1538. уједињена хришћанска флота трпи пораз од османске, и датум 29. септембар, када се битка одиграла, данас је Дан турске флоте, а бродови и подморнице се често називају “Превеза” у част ове победе.
Светли тренуци долазе са млетачким освајањима, али Турци не седе скрштених руку па повремено преузимају град. Године 1717. Млетачка Република коначно осваја град и он остаје у њеном поседу све док је не укине Наполеон и прикључи Француској 1797. Самоуверени Наполеон оставља тек малобројне јединице у граду док он креће даље, а злогласни и ултрасурови Али Паша Јањински из суседне Јањине упада и убија све становнике у страшном масакру (исти онај Али Паша познат по томе што је направио геноцид над Цинцарима у Москопољу).
Мешавина италијанских и грчких утицаја присутна је на сваком кораку. Фото: Жикица Милошевић
Град је дуго година био под Турцима и био је најзападнија лука Османског царства до 1912. када је ослобођен и прикључен Грчкој. Пошто је био космополитска лука, у њему су се налазили бројни конзулати, као што су конзулати Француске, Италије, Русије и Аустро-Угарске. Неке од тих палата данас имају другачију намену али су идаље велелепне и углавном на риви.
Дању је пусто, а у сумрак све постане крцато.
ГАСТРО РАЈ ЗА РИБОФИЛЕ И УЗОФИЛЕ
Осим прелепе риве начичкане тавернама, и марине у којој се башкаре јахте добростојећих странаца (видео сам барем 20 различитих застава на крмама јахти), Превеза је идеално место ако волите да видите делфине и пеликане у дивљини. Супротно увреженом схватању, делфини су заправо жељни пажње и дружења и изведби за масу, као холивудски глумци, живе од аплауза и двиљења. И прате бродове и скачу и уживају у пљескању, чему смо и посведочили. Крстарење по Амбрацијском заливу је једна од најбољих активности за туристе, а тако се може доћи и до удаљених плажа које су фантастичне. Амбрацијски залив је без таласа, топао, јер је готово „језеро“, са свих страна окружено копном, а вода је упечатљиво зеленкаста, што даје „егзотични шарм“ целом искуству.
Гркољубље у Амбрацијском заливу. Фото: Тара Томовић
Но, да се вратимо на гастрономију. Превеза можда јесте мање познат град у туристичком смислу када су Срби у питању, много мање од суседних Лефкаде или Парге, али је пресладак и веома важан када је реч о двема стварима – а обе су морски плодови. Прва су – сардине. Многи градови имају на својим грбовима лавове, орлове, змајеве, а Превеза има – сардину.
Не звучи превише достојанствено, али има своје разлоге – наиме, сардине овде су међу најбољима на свету а рибљи ресторани на обали и у старом граду су апсолутно међу најбољима на Медитерану ако сте љубитељ морских плодова. Отуд и рибофилија (или се правило каже „псарофилија“?). Друга су – козице (врста шкампа). Најбоље су на свету и толико су славне да их је и Џејмс Бонд наручио у “Само за твоје очи” (1981). У једној сцени Рогер Мооре каже: “И’лл хаве Превеза праwнс…”, а остало је историја.
Изаберите своје место.
Козице су специјалитет Превезе. Фото: Жикица Милошевић
Трипадвисор наводи Дестилерију Рубу (енг. Роубоу, грчки Ρούμπου) као једну од Топ 10 дестилерија у Грчкој коју вреди посетити, и то на месту број 6. Узо је пиће веома слично ономе што ми у Пироту зовемо мастика – то је суви аперитив са укусом аниса који се широко конзумира у Грчкој, и његов укус је сличан другим алкохолима од аниса као што су пастис, самбука, раки и арак.
Једна од најславнијих дестилерија у Грчкој. Фото: Жикица Милошевић
Рубу је породична мануфактура која ради од 1949. и заиста је избор вина и уза импресиван. Љубазни власник нам је омогућио дегустацију и кратак приказ историје дестилерије. Немојте пропустити ово место и однесите неку боцу као сувенир и поклон пријатељима. И узмите једну за себе. Или више њих.
Ја би' уз'о један узо. Живели! Фото: Александра Блажевић
Стари град је колоплет шарматних уличица (најлепши је Саитан Пазар) са многих ресторанима и старим црквама, и можете просто бирати да ли сте за телесна уживања, тј. благоутробије, или духовна, односно посете црквама. Многе православне цркве имају необичне карактеристике, будући да су осниване као млетачке, католичке, италијанске, али су Италијани протерани, па су их Грци прилагођавалали себи.
Стари град у сумрак. Фото: Жикица Милошевић
Али остављали су проповедаонице на врху до којих се долази степеницама и остале чудне ствари, тако да је Превеза, као и већина јонске регије, фузија грчке и италијанске културе, баш као што је и преко пута, јужна Италија фузија италијанске и грчке културе. Толике су културне и генетске везе ова два народа да постоји и израз „Једна фаца, једна раса“ (намерно користим израз „фаца“ јер се у оригиналу римује на оба језика“).
Фузија медитеранске културе. Фото: Жикица Милошевић
ГРАД ПОБЕДЕ ТРАЈАО САМО ХИЉАДУ ГОДИНА
Цане из Партибрејкерса има обичај да запева „Када бих живео хиљаду година, цео би ми живот стао у један дан“, а некако имамо такав утисак када видимо напуштени град Никопољ, одмах поред Превезе. Трајао је хиљаду година а ми смо га видели за само један дан.
Ово је било никопољско Дедиње, а зидине иза мене су хришћанске.
Када је 29. године пре нове ере Цар Октавијан Август основао Никопољ у част своје победе над Марком Антонијем и Клеопатром две године пре тога и “милом или силом” у њега населио римске колонисте, ветеране који су га продржавали у рату за престо (истинске „Игре престола“) после убиства Цезара, и околна грчка племена, да би накрцао 150.000 људи у тада огроман град, није ни слутио да ће свега 1000 година касније од града остати само рушевине. Али, Варвари (Готи, Алани, Хуни, Словени, Прото-Бугари и Узи) су на крају представљали толику опасност граду који није ни био на обали мора, да су после одласка Јустинијана, грађани полако почели да се селе, да би око 1000. године Никопољ, помпезно назван “Градом победе”, постао потпуно пуст.
Остало је мало тога од некадашњег мегалополиса. Фото: Александра Блажевић
Зидине су разнели околни Грци да саграде своје нове куће, на новим, бољим местима. Сиц трансит глориа мунди!
Никопољски мозаици. Фото: Жикица Милошевић
Музеј Никопоља даје одличан приказ историје овог града, а водич нам је дао одличан приказ тога зашто зашто ове статуе из Старог доба немају главе и уосталом, ко им је главе откидао? Наиме, то је „старински Фотошоп“, рекао нам водич. Пошто су се царице и краљице и остале познате фигуре мењале, обично су вајали једну савршено згодну статуу (јер нису све племкиње и царице биле згодне) и само су мењали главе како се која промени. Такође, много се брже мењала мода код фризура него код одеће, тако да је кад царица набаци нову фризуру, то било као неки “модни магазин” – исклеше се нова глава царице са новом фризуром, и онда сви то копирају. Не може царица да буде демоде на кипу. А како су их пришврћивали? Кад бисте се загледали одозго, видели бисте метални “колац” из трупа кипа на који се “набијала” глава која је доле имала рупу. Модни магазини у 3Д и Фотошоп су постојали и пре 2000 година. Нису много другачији од нас били људи тад, осим технолошки. Не заборавимо и невероватне мозаике Никопоља, који показују и сцене рибарења и лова!
Музеј Никопоља. Фото: Жикица Милошевић
МОНОЛИТНИ МОНОЛИТ ИЛИ ЗАДЊИ ПОГЛЕД НА ЈОНСКО МОРЕ
Дарко Рундек пева „Задњи поглед на Јершалејм, на дјевојке у луци“, а мени ни до дан данас није јасно где лука у Јерусалиму, али та ми песма оѕвања главом на плажи Монолити, јер нам је ово опроштај са Јонским морем.
Песак у недоглед. Фото: Александра Блажевић
Није ми пало на памет да би најдужа плажа у Европи могла бити баш на Јонском мору у Грчкој, али тако је. Плажа Монолити је управо то. Најдужа у Европи. Са чак 22 километра дужине (неки кажу 25, али зависи ко одакле мери, ваљда), од села Митикас до села Кастросикија, у околини града Превеза, у Епиру. Добила је име по “монолиту”, као што претпостављате – по “једном камену” – на грчком “Μόνος” + “Λίθος” = „један“ + „камен“. Име је добила по истуреној стени висине десетак метара, која се видела са плаже све док је нису уништили немачки и италијански војници минобацачком ватром 1942. Нико не може да замисли зашто су они то урадили, али не можемо да замислимо ни зашто су направили Аушвиц, па хајде да не лијемо толике сузе за једним каменом. Постоји фотографија пре 1942 је доступна на којој се види овај камен, а нажалост данас стена постоји тек као подморски гребен удаљен 10 цм од површине, тако да… пажљиво са пливањем.
Тропски бар, пиво ми дај. Фото: Борис Радошевић
Ово је, како кажу, последње купање на Јонском мору када сте били на Лефкади или у Парги, пре него што се упутите у балканско копно. На плажи нису дозвољени хотели, барови итд. осим плажних барова на сваких неколико стотина метара, па и километар. Шуме су заштићене и ово никада неће бити “Копакабана”. Спремио сам купаћи, али је нагло постало ветровито и хладно, и таласи су онемогућили и најхрабрије од нас. Отворено море. Ех.
Алтернативна Грчка.
ЈОШ ЈЕДАН МЕДИТЕРАН КАКАВ ЈЕ НЕКАДА БИО
Да сумирамо, Превеза је идеално место за породични одмор, са дивним плажама у близини, и сасвим довољно ресторана и забаве за децу. Ако сте у младалачком лудилу, можда су за вас острва боље решење. Али, Епир ће вам дати онај мир за којим сте жудели, и Медитеран какав је некада био, што је слоган који користи Хрватска, али се може применити и овде. И немојте заобићи Превезу када идете на Лефкаду или у Паргу, или у Јонску регију уопште. Превеза ће вас својим шармом освојити. И богато за вашу љубазност и поверење наградити.
Шарм летње вечери на Јонском мору. Фото: Жикица Милошевић
Посебна захвалност:
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
