Текст: Жикица Милошевић
Ђорђе Балашевић је мислио на Панонско море када је себе описао као „морнара без мора“, али сви знамо да је то шала, јер је ова наша равница настала повлачењем Панонског мора баш баш давно. А Аралско море, на граници Узбекистана и Казахстана, нестајало је постепено од почетка 60-их, да би сада било малецно и удаљено од некадашњих лука. А то нисмо могли пропустити.
На дну мора, садашње Аралске пустиње. Фото: Славко Матић
Кренули смо из Нукуса на излет у Мујнак, град који је некада био на обалама Аралског мора, заправо, сланог језера, ако ћемо баш суперпрецизно, јер нема везу са Светским океаном. Тамо се налазе славни зарђали бродови на дну некадашњег мора, у луци која то више није. То је сада пустиња са жбуњем. По њој ходају камиле и неки пут се напасају шкртом травом на дну. Надамо се да ћемо срести камиле и направити неки селфи(ћ)!
И није баш неки мост. Аму-Дарја. Фото: Жикица Милошевић
Таксиста је дошао по нас у рано и сунчано каракалпакстанско јутро, насмејан, и величине два уобичајена човека. Говорио је само руски, па сам ја сео напред да преузмем комуникацију. Прешли смо преко реке Аму-Дарја, некадашњег Окса или Оксуса, преко којег је прелазио Александар Велики. Има нешто магично у овим далеким крајевима, данас ван главних путева, који су некада били војсковођама и трговцима толико значајни да су се запућивали чак из Македоније или Кине да би пренели робу. Или неког освојили. Најбоље оба.
Камиле нису биле на мору, већ успут. Фото: Жикица Милошевић
Пут је био чак и гори од Србије, ако је то могуће. Једино су Молдавија и Украјина досад имале горе путеве од Србије, а ево у ову Велику Тројку сада уврштавам Узбекистан. То нашем возачу ништа не смета да „тера“ лимузину (наравно, Шевролет, као и сви Узбекистанци) 100 на сат преко свих рупа, и не покушавајући да направи „слалом“ између препрека. Добро су им живи аутомобили. Прво иду степе, а онда долазимо до тренутка када се појављује полупустиња, азатим и пустиња, која је још пустињастија откад се повукло море, јер је клима постала сувља, а ветрови наносе песак и метале са дна мора на некадашња суперплодна поља.
Некада рибарски брод, данас рђава олупина. Фото: Владимир Цветковић
Наравно, све се ово десило зато што се неки геније досетио да искористи воду река Аму-Дарја и Сир-Дарја за наводњавање поља памука. Од четрдесетих година 20. века, воде тих река се употребљавају за наводњавање поља памука у Казахстану и Узбекистану. Око 20 до 60 км³ воде се годишње издвоји за наводњавање. Због тога, ниво језера опадне за 20 до 60 цм годишње. Запремина језера се од 1960. смањила за 80%, док је нарасли салинитет, који износи 10,7%, уништио готово све облике живота у језеру. Фабрика конзерви која је постојала у Мујнаку? Има је на фотографијама. Аралска ривијера, плаже, хотели? Има их на фотографијама.
Испрва није било тако страшно... Фото: Жикица Милошевић
Осамдесетих је Мујнак већ на сувом. Фото: Жикица Милошевић
И данас смо у катастрофи. Фото: Жикица Милошевић
Све то знамо и улазимо у Мујнак, који одједном, сија савршено уређен, са новим и реновираним кућама, државним зградама, улицама, продавницама, као да је још увек центар рибарства и летњег туризма! Да ли је могуће да има баш толико туриста као што смо ми, који «запуцају» издалека да би видели… бродове на сувом? Изгледа да има. А и то на необичне начине.
Добродошли у... пропали град? Сигурно? Фото: Жикица Милошевић
Све у граду је - ново! Фото: Жикица Милошевић
Наравно, идемо право у музеј на обали мора. Морам признати да смо дуууго спремали овај перформанс, јер смо спремили морнарске мајице да будемо «Аралски морнари», и све време смо певали «Панонског морнара». На бродовима су графити и љубавне поруке. Дно мора је 20-ак метара испод нивоа земље, где је музеј.
Аралски морнар. Фото: Славко Матић
Идемо око бродова и тражимо добре позе. Нису баш толико велики као на сликама. Облачно је време, па не можемо рачунати на тако спектакуларне боје као неки други на Инстаграму. На Инстаграму? Па почели смо све да тумачимо преко лајкова и «ко-има-боље-фотке?». Хајде да мало охладимо од тога, на сјајном смо месту. Камила нажалост нема на видику. Било их је успут, али ооо, камиле, где сте кад сте нам најпотребније? Ах, шта је – ту је.
Поглед на дно мора. Фото: Јована Живановић
Ходамо даље по дну пустиње Кизил-Кум. Не, пардон! Ових 100 метара од обале што смо препешачили, више није Кизил-Кум – то је она «природна» пустиња. Ова пустиња на којој су се заувек насукали рибарски бродићи косооких каракалпакстанских аласа, има пригодно име Арал-Кум, или Аралска пустиња. Но, још увек то не објашњава све ове савршене куће и туризам. Нема нас толико који смуцамо по дну мора да би толико пара било донето.
Читали смо и Забавник и објавили су нас. Фото: Јована Живановић
Али, ту је бизарно објашњење које нас доводи до духа људи који је неуништив, то рејв-естетике и савремене пост-апокалипсе. Наиме, сваког лета се овде одржава фестивал Електронске музике под именом Стихија (исто је и на руском) и то боме, баш велики фестивал. Млади плешу по дну Арал-Кума, са ког источни ветрови носе загађујући песак све до Гренланда (нашли су у сантама леда честице баш са Арала, и у месу локалних животиња!).
Костур. Фото: Жикица Милошевић
Па ипак, дубоки наклон за Мујначане, којима су одузели све, и море, и рибу, и индустрију конзерви, и плаже, и хотелијерство, и све начине да преживе, а они одлучили да се реосмисле и позову цео свет да плеше на дну мора уз Бурака Јетера и Нину Кравиц и кога све не. ако сте могли замислити некакву Денс Арену на дну мора, ово је то. Ко има фестивал на дну мора? Није Сунђер Боб, већ диџеј Каракалпак у Мујнаку.
Ено мора, 80 км десно. Фото: Јована Живановић
Мог мора нема, ја не знам шта да радим,
Ово је прича и за сузе и за смех,
Понеки морнар можда остане без лађе,
Али без мора, то је изузетан пех.
Певамо ту песму цео дан. Таксиста нас гледа чудно. Ево, живот имитира уметност. Откад је Ђоле ту песму спевао, море се заиста јако повукло. Нада у спасење је ту, ако би се неко потрудио. Али изгледа да су Узбекистанци нешто као Гренланђани – баш нас брига, дајте паре. Наиме, засад је Казахстан заинтересован за мере спасавања свог дела Аралског језера помоћу кредита Светске банке, док Узбекистан сматра да је производња памука много значајнија (јесте да су им добре мајице и веш, али побогу!). Неки од предложених пројеката за регенерацију Аралског језера јесу спровођење воде из Каспијског мора или скретање сибирских река к Аралу. Све то кошта више милијарди долара, али кад видимо колико се троши на ратове, судбина Арала нас наводи да помислимо да је човечанство заиста на путу у понор.
Музеј историје Аралског мора. Фото: Жикица Милошевић
Одлазимо у Музеј. Филм о пропадању мора је тужан. Фотографије насмејаних жена које прерађују рибу, насмејаних рибара у сумрак, мачака које очекују вишак улова, слике академских сликара које су овековечиле рибарску луку и ризорт на једином мору које је Узбекистан икада имао…
Стара рибарка. Фото: Жикица Милошевић
Живот рибара некад. Фото: Жикица Милошевић
И сада га има, ено га у даљини, 80км, једва се види. Ако то није привиђење – а можда и јесте јер смо на Путу Свиле, месту где мора нестају а деца ноћи плешу између трулих бродова.
Макете бродова. Фото: Жикица Милошевић
Много врста конзерви производило се у фабрици. Фото: Жикица Милошевић
На Аралу, који већина возача зна по неком уљу или чему већ. Не знам, не возим. За мене Арал није бренд, него сновиђење – а ја сам био његов морнар. На један дан.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
