Текст: Жикица Милошевић
У Самарканду смо схватили да је гориво јефтино, и да су таксији јефтини. Схватили смо и да ултрабрзи возови (неки узбекистански «Соко», који креће од Ташкента и зауставља се негде у пустињи Кизил-Кум, и зове се „Афросијаб“, по старом имену за Самарканд) и пруге које је изградила Шпанија – заправо немају довољно композиција да би имали честе поласке, тако да се карте купују доста унапред.
Пои-Калон, магија Оријента. Фото: Жикица Милошевић
И уз помоћ власнице хотела, дошли смо на идеју да идемо – таксијем, линијским, 4 сата вожње између два најважнија града Пута свиле. То се ради тако што се дође на аутобуску станицу, где вас опколе таксисти-линијаши (ниједан није стварни таксиста) и онда се цењкате. Наша срећа што нас је било четворо, тако да је брзи полазак загарантован и имамо „кеца у рукаву“ за цењкање, и остварујемо добру цену. Овај сценарио ће се понављати даље на нашем епском путешествију.
Бухарски сумраци и окер цигле. Фото: Славко Матић
Елем, како је Самарканд био зелен и пољопривредни, одлазак на запад нас приближава ономе што смо ми очекивали од Узбекистана. Зелена степа је лагано постајала све сувља, растиње све ређе, и на крају је жито постало златно, температура већа, а појавила се полупустиња.
Љаби-Хауз, центар центра Бухаре. Фото: Жикица Милошевић
Оно што чини Узбекистанце поноснима је то шт је Узбекистан био, у мрачном Средњем веку у Европи, центар науке. Додуше, то нису баш били Узбеци него перијски народи с којима су се косооки туркијски народи стопили да би створили данашње Узбеке, али не мари. Одавде је чувени медицинар Авицена, или Ибн-Сина, «отац савремене медицине». Узбекистанци у школама уче да без Узбекистана не би било савремене Европе, и у праву су, јер су и други научници управо били одавде када је у Европи све било замрло. Видећемо у Хиви, корак даље. Тамо је настао алгоритам.
Важно је имати Узбек фаце. Фото: Славко Матић
“Yоу хаве Узбек фаце!” – рекла је жена која продаје традиционалне бухарске кошуље на Тргу Регистан. “Yоу тоо!” – показала је на Јовану. Показала је прстом на Славка и Цвелета: “Еуропа, Еуропа” па на мене и Јовану: “Узбекистан, Узбекистан”. Бухарска традиционална кошуља за 950 динара? Може! Изгледа као да носите паучину, толико је лагана, а хлади на врућини. А и свима се свидела одмах на друштвеним мрежама. Волим земље где могу да будем импулсивни купац.
И овде младенци воле слике у историјском окружењу. Фото: Жикица Милошевић
Стари град је велико изненађење – огроман је! И савршено очуван, много пространији од Самарканда, који је много више и царски, и социјалистички, и подсећа на Србију. Овде – видите да је магија Оријента присутна. Сав је од окер цигала, а зграде су саврешно реновиране и не зна се шта је оригинално, а шта реконсруисано, али не мари. Овако је веома лако замислити како је изгледала станица у пустињи за караванџије.
Пои-Калон, лепши ноћу. Фото: Жикица Милошевић
Све је лепо и све је лепше и лепше иза угла, како коју улицу пролазимо, све нам је импресивније: комплекс Пои-Калон са медресама и минаретима, фасцинантно осветљен ноћу, јесте такав да мами уздахе. Магија Оријента. Овде су у СССР снимали филмове «1001 ноћ», «Шехерезада», «Алибаба и 40 разбојника», а цео трг вас враћа у бајку, у детињство. Такође, град је хипстерски упеглан као да је дестинација у Шпанији.
Совјетски утицај на исламску земљу резултује "шпанским" угођајем. Фото: Жикица Милошевић
У Љаби-Хаузу, центру свега, статуа легендарног јунака из комичних прича, Насрадина Хоџе, за кога се верује да је рођен у Бухари. Мали човек, или како би Торбица рекао, «мали мрав», који својим бриткиом умом, као спадало и наивац, надмудри власт – савршен лик за дизање морала у деспотијама. Сећам се прича о њему из нижих разреда основне школе.
Насрадин, Насредин, Насрудин. Како ко воли. Фото: Жикица Милошевић
Највероватније је лик створен по историјској личности која је живела у 13. веку на подручју Средњег истока. У турском граду Акшехиру где је Насрадин умро, се сваке године од 5. до 10. јула одржава фестивал посвећен овом јунаку. Турци ће испричати да је рођен у Турској, али немојте на то ни да помислите у Бухари, а камоли да зуцнете о томе. Чак и статуа има узбечко лице, са укошеним очима и јаким јагодицама.
Налазимо се са рикшаџијом под Љаби-Хауза и после цењакања, узимамо рикшу. Возач нам обећава за сат и по све знаменитости града, њих пет. Успут пушта највеће хитове узбекистанске, руске и турске музике, и једну нашу ИЂ песму, која се савршено уклапа. Занимљиво да се у оквиру Чесме налазе мошти Јова, старозаветног великомученика који је трпео Јахвеова мучења без хропца и остао веран и убеђен у Божју доброту. Муслимани га зову Ајуб или Ејуб (или чак Ејуп), а католици и протестанти га зову Јоб. Прилично је далеко од своје домовине, али ту је. У Бухари.
Трпљен - спашен. Фото: Славко Матић
Чор-Минор је још једно чудо – има четири минарета – «чор» – четири на таџичком, «минор» – минарет, али то је само привидно – тру торња су складишта, а један је степениште за кров.
Четири минарета који то нису. Фото: Жикица Милошевић
Нова Лада, упркос глупим сликама из српске штампе, личи на било који савремени модел. Фото: Жикица Милошевић
Бухарски Арк. Фото: Жикица Милошевић
Бухарски Арк је масивна тврђава која је првобитно изграђена и окупирана око 5. века нове ере. Поред тога што је била војна структура, Арк је обухватао оно што је у суштини био град који је током већег дела историје тврђаве био насељен разним краљевским дворовима који су имали утицај на регион око Бухаре.
У легенди, творац Арка био је епски херој Сијавуша. У младости се крио у богатој оази Турана од своје маћехе. Сијавуша и ћерка локалног владара Афросиабе су се заљубили. Девојчин отац је пристао да им дозволи да се венчају под условом да Сијавуша прво сагради палату у области омеђеном биковом кожом, што је очигледно било немогућ задатак. Али Сијавуша је исекао кожу бика на витке траке, спојио крајеве и унутар ове границе саградио палату.
(Ово је у суштини класична легенда о Дидони и оснивању Картагине у северној Африци, као што је забележено у антици.)
Сви говоре руски свуда, лако се снаћи. Чак и наши сапутници који говоре само српски, успевају да се снађу са локалцима, који вешто примећују да је српски језик сличан руском, знају да смо Словени, а неки кажу, још прецизније, «па српски је још сличнији украјинском». Тачно, од језика бившег СССР, с којима су се Узбеци срели, украјински и белоруски су нам најсличнији.
Може ислам, али може и пиво, вино и вотка. Фото: Жикица Милошевић
Испред старе џамије Боло-Хауз, из 17. века, са типичним дрвеним стубовима срећемо једног старијег господина који ме слика. и с којим сам се на руском испричао о СССР и Југославији, коју, као и сви овде веома воли. Био је у Југославији и смеши се. Тито, било добро некад. Да, било некад.
Боло-Хауз. Фото: Жикица Милошевић
Лепа је ствар што је СССР, а касније и независни Узбекистан, учинио пуно на рестаурацији градова са Пута свиле – примењују се старе технике глазирања, свака се плочица ради рућно, и градови добијају стари сјај.
Узбечка керамика и глазура. Фото: Жикица Милошевић
Узбечка керамика и глазура. Фото: Жикица Милошевић
Неко за партију? Фото: Жикица Милошевић
На крају крајева, у срцу Евроазије и немате зашто доћи ако нема ушминканих туристичких дестинација.
Бухарче. Фото: Славко Матић
Свуда смо били јако популарни зато што смо из Србије јер им је то земља коју сматрају пријатељском. Често су ме побркали са: Израелцем, Шпанцем, Татарином, Русом, а пар пута и са локалцима (можда су мислили да сам, због руског, мешанац Узбека и Рускиње или обратно, што је још чешћи случај).
Прилози за џамију. Фото: Жикица Милошевић
Градом доминира ћирилица (Узбеци користе и латиницу и ћирилицу, као Срби), а Таџици су доминантна нација, што се види по индоевропским физиономијама.Од СССР се не гаде, свуда се примају картице МИР. Осећај нормалности је свуда.
СССР сладолед? Један Гагарин, молићу! Фото: Жикица Милошевић
Мање је косооких, туркијских лица. Неугодна ствар у односима Узбека и Таџика је да је Стаљин из неког разлога етнички таџичке територије припојио Узбекистану, па је тако и гроб Исмаила Сомонија (Саманија), оца таџичке нације, и сам град Бухара, иако 70% таџички, у Узбекистану.
Сомонијев маузолеј. Фото: Жикица Милошевић
На крају, али не и најмање важно – храна! Обавезно пробати плов или њихов пилав, а бухарски се зове ош софи. Нема га у ресторанима после 14х, јер је «претежак», а у њега иду и суве грожђице и овчетина.
Wе цоулд еат пилав, јуст фор оне даy. Фото: Жикица Милошевић
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
