Текст: Жикица Милошевић
Дејан Тиаго Станковић је од преводиоца и моста између српске и португалске културе, лагано почео да израста у хит-писца. Његов најновији роман, Замалек, показао се као бестселер, а говори, за разлику од његових ранијих дела која говоре о Португалу, о вибрантном мегалополису – Каиру. Многи га пореде да Дарреллом, Киплингом, Махфузом, а он највише воли када чује да је утицај највише “покупио” од оних најбољих, које је преводио, Андрића и Сарамага. Дејан нам говори како је дошао до свог “финест хоур”.
Фото: Wикипедиа/МатијаДЦ
Одакле љубав према португалском језику и Португалу, пре свега? Зашто си изабрао баш Лисабон за свој дом?
Случајно. Мало пре рата, пошто сам дипломирао архитектуру и отишао у Лондон, да се мало дошколујем без школе, тад је то било јако узбудљиво место. Срео сам девојку, Португалку, добили смо дете, није нам се више остајало у Лонодну, вратили смо се у Португал да будемо близу њених. Ту сам већ скоро 25 година. У Лисабону 15.
Зашто Тиаго као “миддле наме”?
Свог проблема нисам био свестан док нисам први пут видео гугл, и како је већ ред, изгуглао своје име. Схватио сам да је проклетство имена Дејан Станковић има везе са фудбалом. Морао сам да смислим уметничко име. Други проблем који је дотле постојао искрсавао је на граничним прелазима када су ме често питали: Зашто деца немају исто презиме. Они су Португалци по мајци, и по њиховом обичају имају два презимена, мајчино и очево, дакле Тиаго-Станковић. А ја се презивам само Станковић. Зато сам узео баш ово име. Јер је јединствено, само са директним потомцима ме је могуће помешати.
Преводиоци су мостови између култура. Превео си Сарамага на српски и Андрића на португалски. Колико ти је то био узбудљив изазов?
Писци који добро, педантно пишу, лако се преводе. Превођење је као да поново напишете нечију књигу али на другом језику. Кад вам лоше иде превод, најчешће је писац ту нешто аљкаво писао. Дакле, мени је превод увек ишао добро, јер су писци били написали добро. Ја сам се преводећи најбоље, нобеловце и класике, учио занату.
После прве две књиге које су о Лисабону и Есторилу, местима која познајеш из живљења, искорачио си у Каиро и романом; Замалек усталасао јавност и направио прави књижевни хит. Неки га називају уврнутим бедекером Каира;, а кажу да личи на мешавину Киплингових, Дарреллових и Махфузових књига, Wендерсових и Иворyјевих филмова. Звучи узбудљиво имати бестселер о егзотичној дестинацији. Како је настала књига?
Кад вам кажу да личите на неког доброг писца, увек се обрадујем. Највише волим кад ми кажу: Види се утицај писаца које си преводио: Андрића, Михајловића и Сарамага. На ово остале ако личи, то је случајно, никога нисам тако педантно читао да би оставио отисак на мене. Иначе, ја сам по образовању архитекта, највише сам на студијама волео урбанизам, и волим градове јер у градовима има пуно различитих људи. Књига о граду који не познајем, Каиру, је настала тако што сам имао венчане кумове на дипломатској служби у Каиру, па сам ишао код њих на по неколико недеља годишње током читавог њиховог мандата. Одседали смо у Замалеку, дружио сам се са еxпатима, дипломатама, нашом емиграцијом, комшијама, и из њихових прича сам склопио Замалек. Тако четири године. Тамо сам и чуо причу о постхумним авантурама једног нашег емигранта, како је страдао, какав му је био кисмет, али Роман о кисмету се не би се могао разумети и не би био једнако занимљиво шта се некоме догодило после смрти без преѕнања о Каиру. Зато сам од онога што би биле фусноте неопходне за разумевање текста направио поглавља. Зато личи ме зезају да је бедекер.
Колико ти је архитектура, “градитељска професија”, помогла да “градиш” своје књиге?
Ја књиге не градим, ја их плетем. Као пачворк. Склапам их. Сплетем комадиће, па их распоређујем и склапам у велику слику. Зато су ми поглавља кратка. То сам научио пишући дневник на фајсбуку. Иначе Замалек је постао књижевни хит јер га је моја публика која ме прати на фејсбуку, и ту има 20К људи, свакодневно читала моје написе. То радим већ скоро десет година и био сам већ доста читан, али а у време шатдауна сам ухватио силну публику како се досађује, и покушао да их забавим. Ту сам научио да у данашње време само кратка поглавља држе пажњу, да мормо бити муњевити да привучемо и одржимо радозналост јер савремени читалац има надражаје са свих страна и не успева да се концентрише тако лако. Треба прво да му привучеш пажњу, али ненападно, па му се омилиш, па га после некад изнервираш, па кад те опет заволи, дуг је процес до оформљене публике једног писца, а данас се највише ради на друштвеним мрежама.
Фото: Жикица Милошевић
Све књиге повезује тема исељеништва?
Тема су ми исељеници, јер сам сам полуномад већ деценијама и то ми прија. Људе који су променили поднебље и културу су занимљиви, они су као пресађене биљке, и доказују колико је сналажљивост битна
Куда даље кад се врати “старо нормално”?
Иначе имам Есторил преведен на енглески, доста је велики издавач, добро ми је прошло, добио сам велику награду у Србији и слатку наградицу од колега писаца историјских романа енглеске за откриће године. Имам, природно, португалски верзију, па и шпанску, руску, бугарску… Надамо се екранизацији већ сам имао озбиљну понуду да се по роману сними серија у Португалу, али агенти у Америци сматрају да би међународна серија била боље решење. Замалек се преводи на енглески. Биће ваљда нешто и од њега.