Текст и фото: Жикица Милошевић
Искрено, увек ми је ово „Грац“ звучало, још као клинцу као „Град’ц“, неки мали градић (плеоназмични). И заиста, њух ме није преварио. Реч Грац и потиче од словеначког, односно старословенског Градец, што ипак значи „тврђавица“. Јер, старословенски. И Београд значи „Бела тврђава“. Елем, одосмо у јужну Аустрију, за зимске празнике. Елем, ово је престоница Штајерске (целе, Марибор је само престоница словеначке Штајерске), и овај град има имењака – чешки град Храдец Крáловé, који се на немачком зове Кöниггрäз, што му исто дође „Краљевски Градац“.
Све је лако кад си млад
Грац је, како се Аустрија смањила 1918. године и у Версају зацементирала у данашњим границама, постао други највећи аустријски град, јер је Аустрија погубила, као и Мађарска, гомилу већих градова који су били у њеном саставу. Данас има 660.000 становника, што је импозантан број за овако миран и уређен град, а сваки 11. грађанин је – студент! На четири универзитета има чак 60.000 студената и није чудно што су сви на улицама прилично млади, а град је центар младалачке културе. Често га упоређују с Љубљаном и да, заиста има неки „вајб“ словеначке престонице, и Мура је овде сличне величине, али је ипак Грац – двоструко већи и од Љубљане и од Новог Сада, и заправо је 60% Београда, без Земуна и Новог Београда. То што гужве нема, то је ствар организације, а не „малоће“.
Градска кућа
Елем, мало историје: у феудално време био је посед грофова Бабенберга да би потпао под Хабсбурге, и дуго је естетски био под утицајем италијанске ренесансе, што се да видети по Покрајинском парламенту или Ландесхаусу из 16. века.
Нова година куца на вратима, руке горе сви
Наука им је била важна па су основали универзитет још 1585. што је одредило судбину града као научног средишта – ово је привукло и чувеног астронома Јоханеса Кеплера, и Лудвига Болцмана (познат по својој константи сваком ко је завршио 7. разред основне), и Николу Теслу који је овде студирао. Иво Андрић је овде докторирао, а Ервин Шредингер, познат по својој мачки, био је чак и канцелар универзитета. Екипа и по.
Хауптплатз
Један се овде родио да му ми пресудимо и да себи запечатимо судбину, и да шкотски бенд буде славан под његовим именом. Звао се Фрања Фердинанд.
Ландесхаус или италијанска ренесанса у Алпима - Херренстраßе или Господска улица
Узгред, приликом оснивања универзитета, спаљено је 20.000 протестантских књига да се младеж окрене у правом смеру, а не јеретичком. Ако помислите колико је мало тада књига постојало, постаће вам јасније која је магнитуда овог културоцида.
Црква као кућа
Куда по Грацу?
Пада нам на памет песмица „Били смо до Граца да видимо да ли је жива Шредингерова маца“, али схватамо да смо просто пролупали од хармоније.
Постоје и штандови са турском, југословенском (све скупа), и арапском храном, у сваком супермаркету.
Ту смо у доба пред Нову годину, тачно на Светог Николу, који овде даје поклоне, а не Мали Исус (Цхристкиндл), и то је променљиво од једног немачког говорног подручја до другог. Свуда су Свети Николе и деле слаткише, па и нама, мало већој деци, а на разгледницама се види и Крампус, зли и монструозни пратилац Светог Николе за децу која су била неваљала. Није их било на улицама.
Свети Никола дарива младеж испред Катедрале у Господској улици
Грац је, успркос својој величини, доминантно, слично као и Љубљана, положен дуж једне главне улице, која иде паралелно с Муром (у Љубљани је баш на обалама реке). Свуда се продаје печено кестење, које они зову по италијански, Марони, а ако издвојити који динар више, односно евро, добићете и чоко-кестење, које је локални специјалитет.
Није за наш џеп, али маштамо да једног дана буде.
Ту је све – од Ландесхауса, до Катедрале, да би се онда избило на Главни трг, на коме је био Божићни базар у подножју Градске куће која неодољиво подсећа на новосадску.
Божићни вашар у две слике
Мало је рећи да је инфлација појела нашу вољу за проводом, јер су цене веома скочиле у односу на пре пар година, и сада ни кобасица, ни куваног вина, ни пива нема без 5-8 евра, и то с ногу. Прилично „данске“ цене, заиста скупље од Немачке, рецимо.
Сацкстраßе
Главна улица вијуга између украса и набасавамо на продавницу винила са рекламама за Сониц Yоутх и ПЈ Харвеy. Свуда су нека имена која можда и нису немачка – имају словенске, италијанске и мађарске корене.
Не сумњам да има и шунда, али има и правих ствари у главној улици, као код нас некад
Права Аустрија, хабзбуршка „прото-ЕУ“. Српски (или језици који су истоветни али се другачије зову) су врло чести на улици. Пролазимо мост Фон Тегетхофа, који је носио тамноплаву униформу због које је ултрамарин код нас ретко познат као ултрамарин (осим кад користите темпере као дете), већ као „тегет“.
Свакодневница на зимском сунцу, а јуче је била вејавица
Степенице воде до старог града Сцхлоßберг на брду, и све је тако средњоевропски и предвидиво.
Сцхлоßберг на врх брда - то је стари Градец по коме је цео град добио име
Све? Нее! Ево нас на Мури и ту је „Муринсел“, вештачко острво на сред реке, повезано мостом са обалама, и дом је кафеа, саграђеног за Европску престоницу културе сада већ далеке 2003. Не само што је ово вештачко острво, већ није ни причвршћено за дно Муре – Муринсел плута на води.
Муринсел
А када се пређе река, ту је нешто што личи на насуканог кита или како пријатељи воле да га зову „Пријатељског ванземаљца“. Мрзитељи га зову „црни тумор“ јер је „тутнут“ по сред хабсбуршког града без неке интрерполације, а посреди је Музеј савремене уметности или Кунстхаус. Ноћу му се појаве тачкице. Свакако фасцинантно дело.
Ванземаљац? Ја сам зато да свако живи где хоће!
Још једна ситница: најјача партија у Грацу и она која је на власти су – комунисти. Можда онда и није тако нејасно зашто је тај град толико отворен и егалитаран и у њему се осећаш свој. Иако си Словен у граду који више није словенски.
Средњоевропски спокој
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
