Текст: Жикица Милошевић
Некако смо на нашем „брзом Путу свиле“ ишли на све боље и боље – од Самарканда који нас је задивио, преко Бухаре која нас је још више својим очуваним старим градом оставила без даха, па све до Хиве која је савршено рестаурирана иза моћних зидина. Прешли смо преко пустиње Кизил-Кум чији је песак заиста наранџаст, тако да поприлично оправдава своје име „Црвене пустиње“. Ушли смо у оазу и куће су постале драстично богатије него остатак Узбекистана. Свуда зеленило. Стигли смо у Хиву, најлепши град Узбекистана и Пута свиле.
Улаз у Ичан-Калу: одавде почиње бајка. Фото: Славко Матић
РОБОВЛАСНИЧКА ХИВА
Био је врео летњи дан, лета Господњег 1819. Бар по томе како су Руси рачунали време, и кога су узимали као Господа. У Хиви је било више од 600 година мање, и рачунало се не по Господу, тј. Алаху, већ по Пророку. Лето у пустињској оази коју су разне силе хтеле освојити силне векове- Хорезам!
Улице магије. Фото: Владимир Цветковић
Земља („зам“) Сунца („хор“) и њена престоница, у зеленој оази, Хива, град опасан зидинама од окер опеке, одавали су отисак неосвојивости и егзотике за Русе, који су дошли директно из неокласичне Европе. Тамо су се робови држали само у далеким колонијама. И углавном су били црне пути. А овде – шок за капетана козачке војске, Николаја Муравјева, који се презнојавао у козачком мундиру – дошавши на пијацу робља, где су држали на продају његових 3.000 Козака, било је још око 30.000 робова – Узбеци нису имали милости према својим туркијских „сународницима“, Казасима, Каракалпацима, Туркменима и осталима – и они су били ту. Уз хиљаде Персијанаца са југа, Курда, и осталих лепо ухрањених људи са што бољим зубима и сјајне личне хигијене. Наиме, један роб је вредео четири камиле – тако да није чудо да су људи били највећи капитал!
Палван Дарваза, капија испред које је била тржница робљем. Фото: Владимир Цветковић
Овај прелепи град који је освојио очи капетана Муравјева био је у снажној контрадикцији са срамом који је осећао гледајући робље. Али, тако је било свуда – и у Америкама, где су то радили Европљани, и у источној Африци где су то радили Оманци и Арапи, а и у западној у централној Африци где су то Африканци радили једни другима. Цео напредак града заснивао се на трговини робљем које су куповали и продавали Шајбаниди, узбечка династија која је преузела град од Тимурида, потомака Тамерлана, такође страшног Узбека. А онда су Руси успели и освојили 1873. Хиву, укинули ханство (канат) и укинули ропство. Учинио је то генерал Константин фон Кауфман, који је Хиви оставио формалну власт канова, учинивши је претекторатом. Кана су смакли 1919, а Хива је постала престоница Хорезамске ССР, која је 1925. уједињена са СССР и подељена по етничким границама – северни део су добили Узбекистанци, јужни Туркменистанци.
Главна улица и Калта-Минор, са ужурбаним пролазницима и продавцима. Фото: Славко Матић
А могли су живети добро и без робља – Хива се налази тачно на месту где се са централноазијског Пута свиле скреће према Волги и Уралу и Каспијском мору. Паипак, и сво то богатство није помогло развоју свести – канови су држали народ у изолацији и богатству у исто време, а непослух је прописно награђиван мучењима. Једино их је било брига да им оближњи Емират Бухара не дира, а остале су презирали. А онда су Руси дошли у ову тврђаву из бајке или ноћне море, и реформисали све. А онда је то урадио СССР.
Хива је своје богатство дуговала караванима. Фото: Славко Матић
ИЧАН-КАЛА
Два и по киломентра дуге зидине високе 10 метара и под углом, са много кула, враћају нас у доба „1001 ноћи“ – и тај стари град се зове Ичан-Кала, насупрот новог граду, Дичан-Кали, ван зидина. У стари град водили су улази, Ота Дарвоза (Очева капија), била је најважнија. Кан је живео у палати Таш-Хаули и имао је 150 соба на располагању, али је пре свега волео да разапне своју јурту (округли шатор) и да у њој проводи време, као његови преци (нешто као Гадафи током свог живота). Оставили су му после анексије Хиве као протектората, формалну власт, и конкубине, али не и робље и војску.
Медресе су биле центри средњовековног научењаштва. Фото: Жикица Милошевић
А како је настала? Пааа, имамо и митко објашњење. Традиционална прича приписује име једном од синова пророка Ноје: „Прича се да се Сим (Сем, Шем), после потопа, нашао сам да лута пустињом. Заспавши, сањао је 300 запаљених бакљи. Када се пробудио , био је задовољан овим преѕнаком, основао је град са обрисима у облику брода зацртаног према положају бакљи, о чему је сањао. Затим је Сим ископао бунар Хејвак, а вода из које је имала изненађујући укус.” Овај бунар је могуће видети у Ичан-Кали (унутрашњем граду Хиве) и данас.
Двогрба, бактријска камила. Фото: Жикица Милошевић
Атмосфера је опијајућа. Очекујете море иза угла али мора нема хиљадама километара. Заправо, ово су тачке на планети најдаље од мора. Хива је, пре него што је у 17. веку постала центар трговине робљем (данас се остаци могу видети на тргу поред капије Палван Дарвоза), била центар науке у древно доба. Овде је рођен Ал–Хваризми, математичар који је у Европу увео арапске бројке уместо римских и византијских и омогућио напредак савремене математике (8.-9. век). Његово име се латинизирало на западу као Алгоритмус. Похађате, он је измислио процедуру звану алгоритам. Астроном, историчар и полиматичар, Ал-Бируни је још једно славно име науке из 10. и 1. века и он је такође рођен је у Хиви. У време док се Европа гушила у догмама Средњега века, ислам је подржавао науку, иако је био једнако религиозан.
Улице Ичан-Кале. Фото: Жикица Милошевић
Стари град чува више од 50 историјских споменика и 250 старих кућа, углавном из 18. или 19. века. Маузолеј Пахлавона Махмуда, свеца-заштитника Хиве, није на први поглед толико атрактиван у успоредби са свим овим минаретима, палатама, капијама и савршеним кућама које се брижљиво рестауриране и претворене у пансионе и ресторане, али је од великог религијског значаја.
Саборна џамија или Џамија петка. Фото: Жикица Милиошевић
Кад смо код религије, Џамија Петка или Џума џамија (џума је заправо петак) има 218 дрвених стубова. Она је саграђена у далеком 10. веку и обновљена 1788–89, иако њена прослављена хипостилна сала још увек има 112 стубова преузетих из античких грађевина. Осталих 116 нисмо питали одакле су. Вероватно су нови, резбарени на старински начин, да се не примети.
Калта-Минор остаде малена. Фото: Јована Живановић
Излазимо из џамије. И видимо само две боје – плаветнило неба и плочица и окер зидина и плочника. Ове боје никада нећемо заборавити. Ову светлост сањам и даље када затворим очи. Боље је рећи „сневам“, заправо. Заштитни знак Хиве, на свим магнетима и разгледницама, јер дебели и ниски торањ, опточен плавим плочицама, Калта-Минор. Од милоште га зовемо „Дебељко“ или „Буцко“, а има иза себе врло амбициозну историју. Наиме, 1851. године је Мохамед Амин Кан решио да направи највећи минарет на свету, и кренуо је са огромном и дебелом основом. Према његовом плану, висина минартета је требало да буде 70-80 метара, са пречником који се нагло смањује са висином, што би минарет учинило трајнијим.
Може један ћилимчић? Нелетећи? Фото: Жикица Милошевић
Пречник његове основе је 14,2 метра. Градња је почела 1852. године, а 1855. године, када је висина достигла 29 метара, градња је изненада заустављена. Према историчару и писцу из Хиве Агахију, изградња није завршена због смрти иницијатора изградње Мухамеда Амина Кана, који је погинуо током битке код Сераха 1855. године. Бухарци кажу да су они послали делегацију Кану да се не зевзечи са највећим минаретом, јер ће бити крви ако буде виши од оног из Бухаре. И наводно, кан се уплашио рата и стао. Никад нећемо сазнати шта је била истина. Свакако, кад је кан умро, његов наследник је закључио да има преча посла од градње огромне куле, и да неће да спискава новце у ово, већ је улагао у друге ствари. Остаде Хива тако са малим и дебелим торњем, који је неизрециво сладак.
Насрадин Хоџа и два другара. Фото: Владимир Цветковић
Опет срећемо Насрадина Хоџу, који је приказан како се заценио од смеха пијући чај са још једним пријатељем, вероватно препричавајући своје невероватне сторије како је надмудрио и Курту и Мурту. Сви се сликају с њима. И ја сам накратко постао „трећи насмејани другар“.
Торбица за Куран. Фото: Жикица Милошевић
Ноћу, грађевине постају савршено и спектакуларно осветљене и мењају боју. Не вреди, морамо још један круг по овој бајци – једна дању, једна ноћу.
Ноћна Хива. Фото: Жикица Милошевић
Ноћу је све тихо, нема сувенира и тезги, само ресторани и кафићи. Какав мир Оријента, кога нема ни у Сарајеву, ни у Мароку, ни у Египту. Совјетски ислам, најлепши сусрет светова. Ако још грицнете у сумрак мантије, које уопште не личе на пазарске, употпунили сте магију.
Ресторан у Старом граду. Фото: Жикица Милошевић
ЈЕДНОМ ИЛИ НИКАД
Волео бих да се вратим овде и покажем ово место некоме кога волим. Али, свет је велики а живот кратак и могуће је да се то неће десити. Али, и да се не деси, и да наставим други мердијанима, увек ћу магију окера и плаветнила Хиве носити у свом срцу као непроцењиву успомену. Зато, идите ви. Први пут. Нека вас Хива опије.
Фото: Жикица Милошевић
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
