Текст: Жикица Милошевић
Непоновљив и чудесан, предиван и застрашујући у исто време, пејзаж камених стубова који штрче право из земље никога не оставља равнодушним. А како би било ко и могао остати недотакнут овим нестварним крајоликом, где се ођедном, из нигдине Тесалске равнице, стене поносно усправљају ка небу, најављујући улазак у један други свет…
Поглед из Кастракија на спектакуларне стене. Фото: Жикица Милошевић
НА КАМЕЊУ КОЈЕ ЛЕБДИ НЕ ХВАТА СЕ МАХОВИНА
Ако сте помислили да је то улазак у планински венац Пинд(ос), у праву сте. Али, ако сте такође помислили да је ово најава уласка у један нови, неземаљски и надземаљски, духовни свет, такође сте у праву. То је комплекс манастира познат под називом Метеори, један од најлепших и најнеуобичајених на овој нашој, иначе богатој лепотама, планети, а који смо посетили љубазношћу НТО Грчке (www.виситгрееце.гр) и компаније ЦК Стратегиес.
Теопетрини виогради у сред Метеора. Фото: Јоргос Какутис
Ту негде, усред централне Грчке, уточиште је нашла колонија православних калуђера, желећи да се негде на миру посвети мислима богоугодним и умозрителним. Већ се вековима уназад монаси, попут орлова, гнезде на самим врховима овог планинског масива. Већ се деценијама, због тога, религиозни и они мање религиозни туристи, склони да своје очи излажу лепотама, гнезде у подножјима Метеора, и стрпљиво пењу на њихове врхове, разгледајући блага, овоземаљска и онозмаљска, манастира што су их средњевековни испосници-титани стрпљиво градили.
Преображенски манастир или Велики Метеор. Фото: Антониос Карловиц
СВЕТА ГОРА 2.0
Први калуђери су, у жељи да се удаље од света који су презрели, и који је њих презрео, окренули леђа људима и окренули се самоме Богу, већ негде око 3. века нове ере. Они су углавном били идиоритмици, или усамљеници, који су своје пустињачке станове градили на најзабитијим местима које човек може уопште замислити, уносећи се у потпуности у молитве и самозаборав. Касније, настају и друге врсте монаха. Неки калуђери су желели да се посвете проучавању светих списа и молитвама, али нипошто у самоћи. Удруживали су се у друштва, гајили разне усеве, имали мала добра овоземаљског типа, јели, молили се и, уопште, све радили у друштву. Њихово име биће општежитељи, јер су живели у општежићу, или на грчком, киновијуму.
Стење Метеора. Фото: Жикица Милошевић
По предању, први пустињаци који су тражили мир у усамљености су населили врхове ових огромних руда које су избиле кроз земљу много пре десетог века, живећи унутар пећинама и пукотинама које су настајале у фасадама стена, врло вешто правећи своје мале “ермитаже” (пустињачке станове) и молитвенике, проучавајући, ни од кога ометани, ране православне текстове. Они су желели да овде, на врховима ових лебдећих стена, (н)и на небу, (н)и на земљи, достигну Бога и на физички начин. Нешто касније се и општежитељи придружују овој малој колонији, али постепено. Прво су у насељу Дупјани (реч дословно потиче од словенске речи “дупља”, јер је пејзаж препун удубљења у стенама) направили много “станова”, где су живели одвојено, али су се окупљали у литургији око главног свештеника, што је на крају довело до формирања правог манастира. Ово се може узети као зачетак Метеора, али прави заплет тек предстоји….
Најбољи видиковац. Фото: Антониос Карловиц
До 1000. године нису се градиле ни велике цкрве, осим изузетно, а нити су људи мислили да се нешто посебно треба радити, јер се очекивао Други Христов долазак 1000. године. Када се он није догодио, неки су помислили да је то зато што су људи били превише лоши, и да се морају искупити, и креће нови талас мохаштва. У немирном 14. веку, када византијска моћ опада, гусари нападају све и сваког. Света Гора је под константним налетима пирата, који пљачкају манастирска блага, нарушавајући мир калуђера. Стога, један од њих, Атанасије, касније познат као Атанасије Метеоритски или Блажени, године 1334. заједно са својим исповедником, оцем Григоријем, долази да на најнестварнијем месту Грчке нађе мир, попевши се на Стуб Стагијски, једну од стена Метеора, на којој њих двојица остају чак 10 година. Ту долази на идеју да формира манастирску заједницу по угледу на Атос, и 1344. године пење се са још 10 калуђера на стену Платис Литос (Широки Камен), 413 метара изнад места Стаги, и ту почињу невероватан задатак: допремају грађевински материјал и почињу градњу првог манастира, славног Великог Метеора. Касније су следили остали.
Манастир Свете Тројице. Занимљиво је колико су српски цареви утицали на развој Метеора. У 14. веку, Цар Срба и Грка, Јован Урош, постао је монах и преселио се у Метеоре.Он је обогатио, обновио и основао манастире овде. Године 2012. манастир умало да се угаси јер је имао само једног монаха
Величанственост крајолика и сигурност од нападача и којекаквих зликоваца који су живели од пљачке, довели су велики број монаха на врхове ове и оближњих стрмоглавих стена. Све је ово, опет, довело, уз многобројне поклоне владара и аристократа, до стварања велике колоније богатих манастира. Током векова, од почетног Великог Метеора, развило се чак 24 манастира. То су били: Света Тројица, Русану, Свети Стефан, Сретење, Свети Ђорђе Мандилски, Велики Метеор, Варлаам, Свети Никола Анапавсис, Дева Миканска, Свети Теодор, Свети Никола Бандовски, Свети Апостоли, Свети Григорије, Свети Антоније, Пантократор, Претеча, Света Мони, Високи Калиграф, Свети Модест, Ходочашће, Алисос, Апостол Петар, Свети Арханђел, Калистрат и Арханђели. Данас, због вековног опадања ове заједнице, само још шест манастира функционише: Велики Метеор, Варлаам, Свети Никола Анапавсис, Русану, Света Тројица (Свето Тројство) и Свети Стефан. Неки данас леже у рушевинама, док се некима, опет, губи сваки траг. Ове грађевине, заједно са непоновљивом дивљом природом могу комотно бити назване “светским чудом”, светским чудом Средњег и Новог века, наравно.
Волимо заласке сунца и друштвене мреже.
ОСТАЦИ ОСТАТАКА МЕТЕОРА И КАЛАМБАКА
Приближимо се овим “остацима остатака” Метеора, који су још увек величанствени, у које су, иако ништа друго до понора испод њих, и орлова изнад њих, хиљаде испосника уложили надљудски труд да их саграде. Успут нас очекује и још неколико стена истих као оне метеорске, али мало ниже и мало одмакнуте. Једна од њих крије Музеј Теопетра, пећина у којима су живели пећински људи, са фасцинантном колекцијом артефаката и скелета. Друга стена крије малени манастир (скит, односно, филијалу, “издвојену јединицу”) Метеора, Светог Теодосија, са шармантном црквицом уклесаном у стени, у чијем подножју можете јахати коње.
Пећински људи Теопетре. Фото: Жикица Милошевић
Долазећи са севера и истока, преко језера Лонгас и истоименог села где нас је изненадио власник локалне кафане који савршено говори српски и који нас је частио кафом, ракијом и неименованим морским бићима на тањиру (студирао је у Приштини) стиже се у град Каламбаку, како га Турци преименоваше одмах по освајању (Καλαμπάκα, од турског “Моћна тврђава”, раније се, у време Византије, звао Стаги (Σταγοί)). Одмах Вам застаје дах, неминовно, без изузетка, свима. Огромни шиљци у даљини где их нико не би очекивао, ниоткуда. Одоздо се већ пружа величанствен поглед, на како их је шведски путописац Бјернстал назвао: “округле, камене блокове који су нагомилани једни на друге, као стубови”. На нестварне врхове који делују као сан, и некоме од нас делују величанствено и узбуђујуће, а некоме застрашујуће. Како ли је живети у подножју ових стена? Стена које су упоредили са “камењем које лебди у зраку” јер “метеор” на грчком значи баш то.
Каламбака – свакодневница под стенама. Фото: Жикица Милошевић
Тешко је замислити град који живи у подножју тако високих стена и то весело и свакодневно. Као под кулисама неког филма из сновиђења. Тешко је и замислити да је неки град толико жив у самом грчком копну, у сред Тесалије, далеко од мора.
Морски вајб. Фото: Жикица Милошевић
Нолефилија. Фото: Жикица Милошевић
Спектакуларна црква из 12. века у Каламбаки. Одатле се пешке може ходочаснички кренути на обилазак. Фото: Жикица Милошевић
Али, то је весела Каламбака, и оближњи Кастраки, пуни ресторана, са мачкама које се врзмају испод ногу и траже храну и љубав, са насмејаним људима и сунцем. А можда је та магија и зато што смо близу овом светом месту.
Пут за плажу? Лево и онда 150км право! Фото: Жикица Милошевић
МЕТЕОРСКИ РАЈ, ВИНО МИ ДАЈ
Време је за полагани успон, пажљив и непоновљив. Али, пре њега, идемо у виноград окружен стенама и манастирима. Када се коначно нађемо у сред винограда, осетимо да постоји трострука магија на овом месту – саме стене које се издижу из тесалске равнице су нестварне, и такве сам сањао још као дечак. На врховима ових стена налази се 6 активних од некадашњих 24 манастира Метеори, што је верски додатак неземаљском крајолику. Овде се налазе дивни виногради са сјајним винима које прави винарија Теопетра (Θεὠπετρα), које смо имали прилику да пробамо и да по једну флашу однесемо кући (уз ракију). Никада нисам пио вино на волшебнијем месту, и мислио сам да је вино поред мора нешто најмагичније у залазак сунца. Али, преварио сам се.
Вина винарије Теопетра на магичном месту.
Како се пењете, иза и око Вас промичу стене неописиве лепоте. Ако се облаци спусте ниско, можете проћи и кроз њих, и видети их касније како лебде негде испод Вас… Вијугавом стазицом стижете до врха једне од њих. А на самом врху, највећи од највећих: Велики Метеор, или официјелно назван Преображенски (Метаморфозис, на грчком), а затим и остали, као печурке.
Унутрашњост Светог Стефана. Фото: Жикица Милошевић
Имали смо прилике да посетимо женски манастир Светог Стефана, са кога се пружа поглед на Трикалу и равницу, и да појуримо да ухватимо залазак сунца. Залазак сунца? Зашто?
Може један залазак сунца за једну особу? Фото: Антониос Карловиц
Па, у залалак сунца је нарочито популарно сликати Метеоре, и онда се маса људи пење на камену зараван и гледа ка западу, што смо учинили и ми. Ја сам се спустио на најнижу стену иза које је огромна провалија, али увек има неко луђи, па иза мене на самој ивици седи један и хвата залазак без људи, па и без мене. Ја без њега нисам могао па сам гледао да га “покријем”, што је било дискутабилно успешно. Свакако, стене за сликање, или видиковци, су начичкане људима. Инстаграмизирани свет захтева спектакуларни доказ вашег постојања и ваше посете, па не да нисмо одолели искуству, већ смо се придружили тренду.
Чувено место за заласке сунца. Фото: Тара Томовић
У „долини за сликање“ где настају најлепше фотографије, најбоље се види манастир Светог Тројства или Свете Тројице, како ће православни чистунци исправити. Занимљиво, цртица из поп-културе. манастир је “глумио” 1981. године у филму о Џејмсу Бонду, “Само за твоје очи”. Вероватно је Роџер Мур тамо отишао кад је појео козице из Превезе. Сада се све слаже у једну целину.
Свети Стефан једини има колнички пут. Фото: Жикица Милошевић
Додајмо да је и бенд Линкин Парк један свој албум назвао „Метеора“, фасциниран овим местом. Нефасциниране људе је заиста тешко наћи. Верујем да би и репликант Рој Бети, који је „видео ствари о којима људи само сањају“, као Ц-зраке или Орион, био фасциниран Метеорима.
Свети Стефан је посвећен и овом свецу, и Светом Харалампију, што је редак случај.
Фото: Жикица Милошевић
И САН, И ЈАВА
На пола пута између Долине споменика у Јути и Свете горе, а тако близу Небу, и тако земаљски и весело, предео Метеора ће вам, када затворите очи, и када одете одатле, личити на нешто што сте сањали или доживели у детињтву. То је нешто што није ни сан, ни јава. Није ни небо, ни земља. Или јесте и једно и друго. Ако сте за спектакуларне крајолике, посетите Метеоре. Ако сте за духовне подвиге, посетите Метеоре. Ако вам, је доста купања, посетите Метеоре. Једноставно, посетите Метеоре.
…и врло драге маце! Фото: Жикица Милошевић
Посебна захвалност:
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
