Текст: Жикица Милошевић и Владимир Цветковић
Фото: Жикица Милошевић, Јована Живановић и Владимир Цветковић
Каракалпакстан је земља скривених чудеса, напуштених градова и митских локација за које већина света и не зна да постоје. Таква је и Некропола Миздакхан, у нигдини када се крене према Туркменији, односно Туркменистану, како ко воли да каже.
МИЗДАКХАН – ГРАД МРТВИХ НА БРДУ
Некропола Миздахкан је древно гробље, археолошки комплекс објеката који се налази 40 минута од града Нукуса и заузима две стотине хектара површине. Миздакхан је стара тврђава зороастријанаца, која је после уништења, наставила на буде гробље. Овде се налазе древни гробови, од којих неки имају историју дугу 2.400 година, али има и сасвим нових гробова са натписима на каракалпачкој ћирилици и са сликама покојника, баш као и код нас.
Миздахкан је једно од најстаријих и највећих гробља у региону Централне Азије. Од давнина, ово место својом светошћу и тајанственошћу привлачи бројне ходочаснике.
Према неким извештајима, комплекс је финално уништен 1338. године током Тамерлановог похода на Куња-Ургенч. У близини некрополе налазило се насеље Миздахкан. Настало је у 4. веку пре нове ере и налазило западно од утврђеног града Ђаур-Кала. Насеље је више пута уништавано, прво током инвазије Џингис-кана, а затим 1338. године током похода Амира Тимура, односно Тамерлана, како већ рекосмо. Ако су мислили да ће «васкрснути» и овај пут, преварили су се. Од Миздакхана је остало само гробље. Али какво!
Делује да ово гробље као гробље, али није тако. Ово место је специјално јер се баш овде одбројава судбина света. Судбина целог света? У нигдини Миздакхана? Да! Према легенди, на територији гробља постоји “Светски сат” или “Сат апокалипсе”, који одбројава до краја света. Сваке године по једна цигла испадне из зида „сата“ и, како легенда каже, када падне последња цигла, догодиће се апокалипса.
Зато ходочасници који долазе овде пажљиво сакупљају камење, пажљиво га преклапајући једно поред другог и читајући молитву за спасење. Они на тај начин «подижу» поново Сат апокалипсе и граде га, одлажући «крај света».
Ова некропола постала је место за сахрањивање локалних зороастријанаца из оближњег града Ђаур-Кала (Гяур-Кала), јер су ови постављали своје мртве на брда да их поједу птице а огољене кости после неког времена стављали у костурнице. И када је зороастријанство напуштено и становници прешли на ислам, и даље је остао обичај да се мртви сахрањују на брдима, те тако већина гробаља и јесте на узвисинама, ако топографија дозволи.
Комплекс укључује маузолеје Кирика Шопана, Назлимкана Сулуа и Халфе Јережепа. Постоји легенда да се овде налази Адамов гроб. Да, добро сте чули, гроб првох човека на свету. Свакако, где год да га је Бог направио, далеко је отпешачио да би умро и био сахрањен. Научници ову хипотезу поистовећују са гробом Гајомарда, прве особе на Земљи према зороастријској митологији, која је сахрањена испод хумке Жумарт-Касаб. У Миздакхкану се налазе и поѕемни маузолеј принцезе Мазлумхан Сулу и маузолеј Шамуна Набија.
Још један занимљив детаљ некрополе. На територији читавог гробља, број седам се често појављује на овај или онај начин. У неком тренутку, број седам је почео да игра посебну важност. Многи ходочасници сматрају да је обавезно састављање пирамиде од седам цигала у близини „Светског сата“, па постоји веровање да ће добро превладати, а да нас само срећан живот чека, тј. према локалној легенди, ови стубови испуњавају жеље учињене током њихове изградње. Према другој легенди, сваки од њих продужава постојање Земље за седам година, односно тиме људи спречавају Смак Света и помажу да Добро надвлада Зло.
ЂАУР-КАЛА – МРТВИ ГРАД, ИСТО НА БРДУ
Ђаур-Кала (на арапском “Неверничка тврђава”), још једна тврђава у Каракалпакстану, била је град на Путу свиле који је тврдоглаво остајао веран зороастријанској вери док га Арапи нису освојили у 12. веку и насилно наметнули ислам. Налази се у близини града Хоџели, на десној страни реке Аму-Дарје. Ова тврђава је древна; према прорачунима научника, изграђена је у 4. веку пре нове ере. Период оснивања тврђаве одвијао се током развоја овог трговачког правца, који је био један од путева разуђеног и израчваног Великог пута свиле. У овом периоду посебно је развијен зороастризам, што потврђују и неке посебности изградње локалитета. Није се тако звала испочетка, али су је муслимани тако назвали због тога што су у њој живели «неверници», односно «ђаури».
Од самог почетка намена тврђаве је била стратешка. Ово је утврђена грађевина која је имала палату за одмор владара, објекте грађене прилично раскошно за живот војних старешина и ојачане зидине које су чувале становнике од налета непријатеља. Овакве конструкције се често могу срести дуж траса Великог пута свиле, али је њихова утврђеност најчешће знатно слабија. А у Ђаур-Кали се још увек види сва моћ упоришта.
Град је постојао доста дуго, највероватније због свог положаја на трговачком путу. Чак и у периоду освајања од стране Арапа, ова тврђава је издржала опсаду више од годину дана. Непробојне зидине арапска војска није могла да заузме. Касније, када је тврђава ипак пала, Арапи су насилно исламизирали сво становништво, а они који су се противили су побијени.
Иначе, исповедање хришћанства или јудаизма није било забрањено; био је само предмет пореза. Али у погледу зороастризма предузете су оштре мере. Ово је делимично због чињенице да је учење ватропоклоника обесхрабрило друге религије, а противљење исламизацији је било снажно. А на крају крајева, зороарстијанство није абрахамаска религија, на коју су Јевреји и хришћани имали «попуст», већ дуалистичка, према томе – врхунски харам!
Упркос свему овоме, Ђаур-Калу нису уништили Арапи. Тек у периоду монголског освајања Јучи, један од синова Џингис-кана, наредио је да се ово место претвори у прах. Али чак и након великих разарања, уништавања зороастријских списа и расељавања ове религије унутар региона, сачуван је велики број артефаката и информација о том периоду.
Контура кула тврђаве потврђује њену војну намену. На његовим врховима је горела ватра, симбол Заратустрине религије. Тврђава није служила као обично склониште за путнике и није била само град. Научници су склони да верују да је његова сврха била искључиво војна. С обзиром на то да је, према процени неких историчара, управо овде настао зороастризам, следбеници су га чували до последњег даха.
Након његовог разарања део становника који су успели да избегну одмазду отишао је у суседне земље и тамо основао нови град. Занимљиво, има још неких тврђава са истим именом, јер су и у њима становници одбијали да се исламизирају. Један од њих се налази на територији Узбекистана, а два су у Туркменистану, али су ту живели углавном занатлије и пољопривредни радници. А каракалпачка Ђаур-Кала је била дом поноситих и ратоборних зороастријанаца преке нарави који су то платили високом ценом. И заиста, пустињски ветар нанео је вековима прашину и песак и тек се помало назиру негдашње улице. Потпуно је невероватно да је овде био велики град али… тако пролази слава света, рекли су стари.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
