Један од најзанимљивијих догађаја већ 10 година у Новом Саду, али и целој Србији, је кабаретски поетски месечни хепенинг под називом Поетариум, где се у необичном, готово берлинском интербеллум амбијенту појављују еманциповани и анонимни песници да поделе своју поезију с публиком. Никола Оравец, писац збирке „Коцке су бачене“, је један од идејних твораца и организатора Поетариума.
- Познат си по томе што си, заједно са Бојаном Самсоном, још једним новосадским песником, 2012. основао Поетариум, својеврсну поетску параду и клуб песника, најзанимљивиији поетски хепенинг у Србији. Како сте дошли на ту идеју?
Морао бих у ово питање да уведем целу историју. Сада већ давне 2007. године у Илије Огњановића био је клуб Орфеус, кафић који је држала истоимена књижара где је Бојан Самсон одржавао сваког петка слем вечери поезије. То је било такмичарског карактера а сваки је победник добијао књигу као награду. Било је ту свега, знало је да буде и пуно и празно с обзиром да се одржавало сваке недеље, али то је било неко прво уточиште и склониште за све нас који волимо поезију. Трајало је око годину дана.
Онда је, не знам тачно које године, мислим 2010-11. била „Поезија у кући“ у ЦК13 коју је водила Јелена Анђеловски. Ту сам такође био редован гост на читањима поезије и упознао доста људи којима је оваква врста дружења представљала посебно задовољство.
Тамо 2012. године када је „Поезија у кући“ престала са својим радом, Бојан и ја смо одлучили да те године у лето покренемо Поетариум. Осећали смо преку потребу да Нови Сад има песничко вече, желели смо да се поетска сцена одржи. И тако је то кренуло, морска звезда која је на нашем логоу симболише то летње време а и почетак јер је морска звезда један од првих живих организама који су се развили у мору. Бојан је касније одустао од те приче а ја сам остао.
- Пуно си пута имао кабаретске уводе у Поетариуме – деловало је као у Берлину 1926. Одакле инспирација?
Драго ми је због овог поређења (можда ипак претераног), трудимо се да наши догађаји буду интересантни и да се не учауримо у некакав академски стил и библиотеку, него да то буде један карневал. Поезија би требало да се развија као живи организам, а отуд и перформанс и блиске му уметничке интервенције које се дешавају на Поетариуму. То се наметнуло само по себи.
Сваки Поетариум који се одржава једном месечно има одређену тему, што би се рекло домаћи задатак – обично у трећем кругу читања учесници одговарају на задату тему. Много их је било до сада – омиљена песма, омиљена песма из света музике, еротска поезија, љубавна, онда редослед читања који се утврђује хороскопом, таротом, алхемијским знацима, експериментална поезија где на лицу места настаје заједничка песма или где свако пише песму од насумично одабраних речи, итд. Стварно је било а и биће свега јер не желим још да прекидам овај добар осећај.
Посебно бих желео да издвојим тему која ми је била најдража где сам морао да уложим посебан труд– тактилне кутије. То је било неких десетак кутија које су имале отвор али на њега је налепљена тканина и није могло да се види шта се унутра налази. Тканина је просечена како би се завукла рука и пипне садржај унутар ње. То је било једно изненађујуће искуство шта ћете напипати, а онда је свако требало да напише песму на основу тога што је доживео. Идеја је била да додир покрене инспирацију, несвесне чинове, да откључа „фиоке“ из којих ће се то претворити у писану реч.
- Ко ти је био узор у песништву, или макар, кога волиш да читаш?
Има их доста, можда ће звучати банално али све оно што читам ме инспирише.Многи аутори које читам, неке чујем на Поетариуму, су ми инспирација. А волим да читам свашта – поезију, филозофију, есеје, критику, лепу књижевност, стрипове итд. Хајде да само назначим нешто што бих рекао да је утемељило мој правац у поезији, то је новосадска авангардна књижевност, ту бих издвојио Војислава Деспотова.
- Како би описао свој стил у поезији?
Често то и себе питам где се ја ту налазим. Можда бих одмах могао рећи “авангарда”, или можда бих се могао позвати на “антипесника” из песме Бојана Самсона и да тако прекинем личну конфузију да покушам схватити ко сам у поезији. Али, нисам сигуран, оно што ми је жеља у књижевности уопште је да остајем стално на маргини, бар се надам да то постижем. Није мене нико прогнао, тамо сам својевољно отишао.
Волим за себе да кажем да сам “чувар сира”. То је једна синтагма коју сам узео из цртаћа Рен и Стимпи синхронизоване верзије на српском. Ако сте гледали ову серију знате колико су они театар апсурда и критика савременог начина живота. Њих двојица се у једној епизоди пријаве у војску где их малтретира генерал, и у једној френетичној реченици када је потпуно исфрустиран Рен каже: “Стимпи, ја сам чувар сира а ти си трговац лимуном.” Тај “чувар сира”, то је неки мој стил.
- Због тебе је много људи добило вољу да пише и чак је издало и књиге. Малим корацима Поетариум је охрабрио многе. Кога би издвојио од своје „кохорте“ следбеника? Или су сви учесници Поетариума – „твоја деца“?
Не могу заиста никога да издвојим, радујем се када неко ко је дошао као обичан анонимус објави своје песме или збирку или негде већ чују за њега. Не могу да кажем да су сви ти учесници и бивши и садашњи а и будући “моја деца”, не могу да кажем то тако као да сам их ја створио. Они су сами криви за то што су урадили, што раде или ће урадити. Можда бих рекао, ако ћемо да користимо теме тафоре чланова породице, јер ја не видим себе као “мајку” нити “оца”, рекао бих да сам ја ту пре неки “теча” – небитан лик који ти није род, који се само чином венчања за твоју тетку прикључио фамилији, али те на известан начин подстиче својим присуством и примером.
Да закључимо: мисија Поетариума је била и остаће стварање простора у којем може да се живи и расте са поезијом. Као што Рилке каже у својим стиховима: “Овде је време изрецивог, овде завичај његов. Реци и исповеди.”
Жикица Милошевић