Текст: Жикица Милошевић
После неколико година дезорганизације и пандемије, коначно смо се решили да одемо на најзначајнији покладни фестивал у регији, и можда и најзначајнији покладни фестивал Јужних Словена – шокачки Поход Бушара у – изненађење – Мађарској.
Бушари. Фото: Роберт Чобан
ЧЕТВРТО СРЦЕ ЈУНАЧКО
А он се дешава у Барањи, у „четвртом срцу јуначком“, несуђеном, односно у регији некадашње Војводине која на крају не да већински није упала у Војводину (мали део је припао Хрватској), него ни у Југославију, већ је Тријанонским споразумом припала Мађарској. Али, пошто је на тромеђи Србије, Хрватске и Мађарске (видећемо касније), врло је тешко разлучити где се налазите, јер се обичаји и језици преплићу.
Споменик "Победа". Фото: Жикица Милошевић
Мостом преко Дунава, скоро потпуно празни гранични прелаз између Србије и Хрватске доводи нас у село Батину, место Батинске битке где се одиграо ужасно крвав окршај у коме су са барањске стране биле Силе осовине а са бачке Црвена армија, НОВ Југославије, Бугарска армија и Румунска армија (у новембру 1944. су ове две земље, као и Финска (која овде није учествовала), промениле страну и дале велики допринос ослобођењу Југославије), у којој су Совјети и савезници надмашивали Немце у односу 2:1, и победили. Као сведоџба овом хероизму и 2.000 палих војника овде се налази монументални споменик из 1947. године, под називом „Победа“, рад Антона Аугустинчића.
ВЕСЕЛА ЈЕ ШОКАДИЈА
Настављамо преко непостојеће границе Мађарске и Хрватске јер је Хрватска ушла у Шенген недавно, и стижемо у Мохач, у петак, првог дана Похода Бушара, који се на мађарском зове Бушојараш. Поход траје од петка до недеље у фебруару, а петак је, као што се да приметити, само загревање. Срећом, нема гужве, па се може прошетати, појести и попити, а локалци прилично разумеју и говоре српскохрватски (овде је све “Дéл-Сзлáв“, односно јужнословенско).
Споменик Бушарима у центру. Фото: Радомир Кантарџић
Чују се песме тамбурица „Јер ми смо Шокци, шокачки момци, врела је наша крв“ и слично, а песме подсећају на сремске и славонске бећарце и кола, што није ни чудно јер су Шокци исти народ и овде и тамо. Конкретно су се овде Шокци населили почетком 17. века, када је опустела област ослобођена од Турака, па је било неопходно населити је, те су се са југа досељавали Срби и Хрвати, а са севера Мађари и Немци. Данас град има јасне одлике све четири културе, иако су Мађари данас доминантни.
Југословенска, војвођанска храна. Фото: Дејан Стојадиновић
Али, не током славља. Свуда су шокачке песме, пљескавице и остали јужнословенски специјалитети – музика је као да сте укључили неки екс-Ју радио, па има и новокомпонованих песама – ако певају локални Шокци (Хрвати) или Срби (којима је то први или други језик), песме ће са стејџа деловати нормално, ако их певају „циганске банде“, биће то са пуно промашених речи јер им је то тек трећи језик.
Алат за неподношљиво јаку буку. Фото: Жикица Милошевић
Купујемо чегртаљке од дрвета, сликамо се са Бушарима, који се крећу градом, маске су на сваком кораку. Оне се праве од овчије вуне и дрвета, а изводне су биле од врбовине и кравље крви (данас срећом, не). Године 2009. Поход је увршен у УНЕСКО-ву Светску нематеријалну баштину а Мађарска рекламира као свој топ туристички производ.
Маске и чегртаљке свуда. Фото: Жикица Милошевић
ОДАКЛЕ БУШАРИ?
Према најпопуларнијој легенди, у доба Османског царства, Мохачани су побегли из града и почели да живе у оближњим мочварама и шумама да би избегли отоманске (турске) трупе. Једне ноћи, док су седели и разговарали око ватре, изненада се ниоткуда појави старац Шокац, и рече им: „Не бојте се, ускоро ће вам животи кренути у добро, а ви ћете се вратити својим кућама. До тог времена припремите се за битку, изрезујте себи разно оружје и страшне маске и сачекајте олујну ноћ када ће вам доћи маскирани витез.“ Нестао је исто тако изненада као што је стигао. Избеглице су следиле његова наређења, а неколико дана касније, једне олујне ноћи, стигао је витез. Наредио им је да ставе маске и да се врате у Мохач, правећи што више буке. Следили су његов траг. Турци су се толико уплашили од буке, маски и олује у ноћи, да су помислили да их демони нападају, па су пре изласка сунца побегли из града. То је прича која је можда и истинита, али не објашњава паганску природу фестивала и маски.
Први бушари петком. Фото: Жикица Милошевић
У старијој, мање популарној причи, Бушари не плаше Турке већ саму зиму. То је, као и многим другим земљама, карневалски обичај у коме се тера зима, и можемо наћи сличне, готово исте покладне маске код свих Словена, од Бугара до Слевенаца, и по целом Медитерану. Оне са Сардиније из спота „Јесус’ Сон” од Плацебо су застрашујуће сличне, будући да Бушари, као и ови са Сардиније, или северне Шпаније, носе око паса кравља звонца. Јасно је да је у питању пагански обичај који не да потиче од пре Турака, него и од пре Исуса. Данас је пригодно христијанизована на 7. недељу пред Ускрс.
Почиње Поход, а ту је и набијена на колац турска глава. Фото: Жикица Милошевић
НЕДЕЉА, И СВИ СМО ТУ
Недеља је означила почетак великог лудила. Већ од раног јутра нема места за паркинг. Наравно, сви смештаји су заузети и морали смо резервисати у оближњем Печују, престоници Барање. Реке људи се сливају ка центру. У једном тренутку, са бачке стране Дунава поворка прелази реку и почиње се кретати улицама Мохача. Почињу скупљање у шокачким четвртима на Лединки или Колишћу. Све подсећа на Карневал у Рију, јер свака поворка у Походу има неко име, као што и у Рију постоје „школе“: сва имена су шокачка, осима пар изузетака. И бећарска су: примећујем поворку под именом „Оплодни“. Сви мушкарци имају маске с роговима, заиста демонске. Носе се бело-црвене (као пољске) заставе града Мохача – ниједна национална. Неки имају „набијену турску главу на мач“, иако то није политички коректно данас. Жене имају маске налик на венецијанске „кринолине“.
Све се завршава испред Градске куће. Фото: Жикица Милошевић
Као да нема краја. Тезге су бескрајне, поворке једна за другом иду без конца. Све се завршава у центру, испред Градске куће, где се на крају спаљује ковчег обложен црним платном на коме пише 2024, што означава зиму 2023/24 године. Како је Поход Бушара ове године трајао од 9. до 11. фебруара, а одмах затим је кренуло необично лепо време, тек мало „умрљано“ априлским снегом, мислим да је ове године успео. Зима је отерана.
Чисто да не заборавите где живите, у Ријеци, Загребу, Братислави, Новом Београду, Сибињу или Ужгороду - ево једне заставе (прва мађарска застава) са мапом Велике Мађарске, односно Краљевине Угарске. Фото: Жикица Милошевић
МОХАЧКА БИТКА
И за крај, идемо на „мађарско Косово“ – меморијал Мохачке битке. На Мохачком пољу су, наиме, 29. августа 1526. године, Турци под султаном Сулејманом Величанственим (нама није био величанствен, гледајучи уназад) катастрофално поразили војску угарско-хрватског краља Лудовика (Лајоша) ИИ у Мохачкој бици. Од 26.000 хришћанских војника, 23.000 је погинуло, а војске војске Јована Запоље (8.000 војника) и Кристофа Франкопана (5.000 војника) нису стигле на време. Да ли би оне нешто промениле против 60.000 Турака и 300 топова, није сигурно.
Меморијал Мохачке битке. Фото: Жикица Милошевић
У сваком случају, данашњи меморијал има унутрашњи и спољашњи део – нас није занимало чекање у реду за унутрашњи део, па смо поред меланхоличног чувала шмугнули у „двориште“, никада не сазнавши да ли смо требали платити улазницу. Било како било, меланхоличан је и однос Мађара према овој тужној локацији на којој су „изгубили Царство“ као Лазар на Косову Пољу. Спољашњи меморијал чине кругови са дрвеним стубовима са изрезбареним елементима и фигурама. С обзиром да ће Мађарима, па тиме и нама, требати још 150+ година да се повратимо после овог пораза, и с обзиром на демографски крах Срба и Мађара под Турцима, некако ми је јасно зашто нема еуфорије око овог меморијала.
Ломача је добро спалила зиму. Фото: Жикица Милошевић
Али, нема времена за меланхолију – идемо у престоницу Барање – прелепи Печуј!
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
