Текст: Жикица Милошевић
Седнете у авион, одете далеко на исток, на границу са Кином, и дочека вас земља која неодољиво личи на Србију. Све је написано ћирилицом, људи изгледају као Кинези а муслимани су и говоре туркијским језиком, и наравно, већином – руски. То је Киргизија.
Далеке ствари које личе на ове овде - Бишкек дословно изгледа као неки град у Србији.Фото: Жикица Милошевић
СРБИЈА НА ИСТОКУ
Једном је, у песми „Узалуд је будим“, Бранко Миљковић споменуо „далеке ствари које личе на ове овде“. Једна таква ствар је и Киргизија, или Киргистан (Кыргызстан), бивша совјетска република у срцу Азије, на граници са Кином. То је потпуно запањујуће и приметио сам да проевропејцима не прија када им се каже да је Србија на први поглед, иста као Киргизија, а не као Шведска. Али, 45 година социјализма код нас и 70 година код њих учинило је да све изгледа препознатљиво: главни булевар као у Новом Саду, стамбене зграде и блокови, мале радњице и мноштво кафића и кладионица у приземљима зграда, градски превоз…
Универзитет у Бишкеку. Фото: Владимир Цветковић
Осим што већина становника главног града Бишкека личи на Кинезе (Киргизи су „пола-пола“ народ, половином Азијати, половином Белци, тј. Индоевропљани), и што су муслимани. Али, секуларни. Далеко је мање џамија него у Новом Пазару, девојке су сређене по најновијој моди, али нема „пластичарки“. Као да сте у конзервативнијој верзији Балкана, у смислу „доброг конзервативизма“, у времену пре бахаћења.
Пријатан домаћи осећај. И мало војске у шубарама. Фото: Жикица Милошевић
ДАН У БИШКЕКУ
Наш стан изнајмљен је у најновијој згради недалеко од центра. Старе куће у Бишкеку, као и у Новом Саду, убрзано се руше и на њиховом месту ничу вишеспратнице. Наша је савршено опремљена најновијим телевизорима, лифтовима, намештајем. Далеко од сиромаштва којим се код нас карактерише Централна Азија. Омиљени стил је мешавина модерног и совјетског стила из 30-их, „совјетског реализма“, са малим украсима. У згради поред је тренди кафић „Мураками“, посвећен јапанском писцу.
Знају шта је квалитетна књижевност. Фото: Жикица Милошевић
Преко пута је опет тренди кафић са целим угланцаним олдтајмерима и моторима посред ентеријера и бином за живе свирке.
Само опуштено. Фото: Непознати Љубазни Конобар
У самоуслузи наилазимо на Водку Маљевич. Естетика и визуелна хигијена су савршене – ресторан са фасадом пуном оклагија или фирма мушког фризера су ремек-дела.
Визуелно врло писмена нација. Фото: Жикица Милошевић
У самоуслузи добијамо кусур од 3 копејке. Кажу да је такав новац постојао у СССР, али нама је егзотичан, чувам га за успомену. Продавачице су одушевљене мноме и Цвелетом, мојим сапутником. Ми смо овде џинови са европским лицима, симболи мушкости. Исто се понавља и на универзитету, где се девојке кикоћу и прилазе да се упознају. Срећом, говорим руски и објашњавају нам да је менза отворена и за не-студенте.
Ашкана је менза. Фото: Владимир Цветковић
Колачи са илустрацијом долара, необична јела. Сви су невероватно љубазни. Клуб путника је својевремено правио анкету где су људи најљубазнији, и победиле су Сирија и Киргизија. Уобе сам био, потврђујем да милијих људи не свету нема.
Охх, сwеет $$$. Фото: Жикица Милошевић
Цвеле је одушевљен женама које су праве лепотице, а скромне и учтиве – спомиње како ће се, као Балашевић „женити из…“ пааа, не Баната. Из Бишкека. Видећемо то још. Универзитет је прави парк са зградама из ере СССР, „по људској мери“, совјетски класицизам са елементима ислама, да се испоштује локално становништво.
Совјетски стил са премазом ислама. Фото: Жикица Милошевић
Све је на киргиском, који се пише ћирилицом, и руском. Бишкек је, као и сви главни градови бивших својетских република, доминантно рускојезични. Периферије и села су углавном говорила титуларним језицима. Са руским нам иде јако добро, а углавном и мисле да смо Руси.
Све је двојезично. Фото: Жикица Милошевић
Парк у центру града има, по совјетском моделу, и игралиште и луна-парк, перманентни, за децу. Као Пратер у Бечу, само бесплатан. Пуца ме носталгија за детињством. Као Хандке, у „Опроштају сањара од Девете земље“, и ја осећам да сам само у бившем СССР „стваран“. Ништа овде нису кулисе. Све је стварно.
Пут бајки - луна парк у градском парку. Фото: Жикица Милошевић
НОЋ У ГРАДУ
А када падне ноћ, одлазимо у шиша-бар, јер наша другарица Жељка велики је фан шиша. А и на Оријенту смо. Некаквом совјетском Оријенту. Обично су сви кафићи пуни конобарица од 1,50м које изгледају као мини-модели манекенки и углавном их држе Руси, и пије се пиво.
Главни градски трг. Фото: Владимир Цветковић
Ресторанска култура је врло жива, јер Московљани желе да продају централноазијску кухињу на лицу места. Банкомат прима и Унион Паy картице. Кинеске. Кина је одмах иза угла, кинеске инвестиције су видљиве. На Путу свиле смо. Појас и пут прелазе преко нас, помислили смо.
СССР уживо. Фото: Владимир Цветковић
Стари Фр
Стари Бишкек, који се некада звао Фрунзе, нестаје, а нови се рађа. Фото: Жикица Милошевић
БУРАНА ИЛИ ПРИЧА О ПРИНЦЕЗИ У СТЕПИ
Сутрадан, маршрутка (минибус) до Буране, места у степи. Заједно са локалцима у рано јутро. Морамо преседати у градићу Токмок. У сред киргиске степе, совјетске грађевине, као да сте било где у социјалистичком свету. Као Банат, пусто и травнато, само много грандиозније. Сат времена нигде ничега до Токмока. А поред аутобуске станице, споменик совјетском авиону ИЛ-28.
Лаваш на пијаци. Фото: Жикица Милошевић
Одлазимо на пијацу да видимо шта има. Хлеб је на тезгама, као и месо. Феноменални киргиски лаваш, округли хлеб, који не треба мешати са јерменским лавашем. Нису исти. Жељка купује локалну народну хаљину. Киргискиња је одушевљена. Цена хаљине је нешто што фенси-жене потроше у првих 20 минута седеља у фенси локалну у Новом Саду. Бесмисао фенсераја постаје очигледна међу овим дрдачним људима са широким осмехом, округлим лицима и златним зубима.
У овакав ресторан се просто мора ући! Фото: Жикица Милошевић
У ресторану сви схватају да смо туристи који су дошли да виде Кулу Бурана, недалеко одатле. Једини смо белци, али се понашамо сасвим кежуал, као да смо одувек живели ту. Таксисту налазимо врло брзо – возиће нас до Буране, која је национални споменик.
Заборави на европско време, заборави на стаклене излоге. Фото: Жикица Милошевић
Стижемо до црвене куле у степи, а са једне стране је непрегледна равница, а са друге планине Ала-Тау, предворје Хималаја и рај за скијаше. Кула је помало закривљена, као она у Пизи. Легенда каже да је у 10. веку краљ (хан) добио од видовњака упозорење да ће његова кћи, коју је неизмерно волео, умрети на свој 16. рођендан од уједа паука. Да би је заштитио, хан је саградио високи торањ за своју кћерку, далеко од целог света, на ливади, да живи сама. Ханове слуге су јој доносиле храну, достављајући је у кошари, пењајући се мердевинама постављеним уз торањ. Све је темељито прегледано како би се осигурало да ниједан паук неће моћи да уђе у кулу. На њен шеснаести рођендан, хан је хтео да прослави нетачност предвиђања доневши за принцезу корпу воћа. Није приметио отровног паука који се сакрио у кошари. Кад је његова ћерка посегнула за воћем, отровни паук је угризао и убио. Кан је био толико избезумљен да је тако гласно заплакао, и део куле је пропао, те се она накривила.
Бурана је једна од најважнијих дестинација у држави. Фото: Владимир Цветковић
Око куле су гробља из времена када су Киргизи били пагани, и из времена када је ислам већ заживео. Ови гробови, налик на херцеговачке стећке, зову се балбали. Понекад су их дизали и да обележе победе над непријатељем.
Док су били тенгристи, Киргизи су дизали овакве стећке. Фото: Владимир Цветковић
Сунце залази за облак и степа мења боју. И кула мења боју. Све је необично „на крају СССР“. Улазимо у киргиску јурту, стару кућу покретног типа. Шатор. Али какав!
Јурта и киргизофилија. Фото: Владимир Цветковић
Толико чврст и са дебелим зидовима да ни хладноћа ни ветар не могу ништа. Сетим се Достојевског у „Коцкару“, када главни јунак испоручи тираду „како би радије живео у киргиском шатору него радиои генерацијама вредно као Немац и постао богат“. Ево ме у киргиском шатору. Велик је као кућа. Сувенири и све за туристе.
У јурти. Фото: Жикица Милошевић
Добро дошли у 21. век и туризам свуда. На излазу, локалци на излету нас заустављају и морамо на гозбу са њима, на огромном ћилиму. Чај и лој од овце са хлебом. Осећам се као Ентони Бурдејн. Док је био жив. Не сад. Најмилији људи, нешто најгоре што сам пробао.
Пикник са локалцима и овчији лој уз чај. Фото: Владимир Цветковић
Одлазимо из земље Киргиза, пуног срца. Из неког далеког света, тако познатог и блиског, а опет, егзотичног.
Ала-Тоо, огроман социјалистички трг - који сада нема Лењина на главном постољу.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.окосвета.рс.
